Latest Entries »

Новије двогласно певање долази у Србију из средње Европе, преко Хрватске. После ослобођења од турске власти, Србија се окреће културолошки Европи што се огледа и на пољу музике: прихватају се нови инструменти (виолина, хармоника…), нови састави (певачки и инструментални), нови музички облици (маршеви, валцери…), а на крају и нове тоналне основе које се из градске средине преливају и на село тј. дур-мол систем продире и у народно, сеоско певање.

Док се старије певање одвија у оквиру нетемперованог система, а доминантан сазвук је секунда, у новијем двогласу систем је темперованији, а сазвучја којима се тежи су терца и квинта.

Број извођача се повећава: док у старијем учествује 2-3 певача, у новијем их је више. Ипак, само један певач је водећи, а остали су пратња (као и у старијем).


Шумадија је област коју су вековима насељавали људи из разних делова Балканског полуострва: са југа (Косово и Метохија), из источне Србије и из динарских крајева (Херцеговина, Црна Гора). Због тога, на овом подручју се среће мешавина разних стилова. У источној Шумадији преовладава једногласно певање које је иначе искључиви вид певања на Косову и Метохији. У западној Шумадији, Динарци доносе своје хетерофоно двогласје, а у периоду између светских ратова продире и новије двогласно певање (које не сузбија старије, већ заједно живе у вокалној пракси овог краја).

У централним деловима Шумадије срећу се и тзв. хибридни облици двогласа. Њих препознајемо најчешће по каденцирајућим деловима где се прво јави сазвучје квинте (одлика новијег стила), после чега пратећи глас прави квартни скок навише (на хипофиналис) што резултира секундним сазвуком (карактеристичним за старији стил двогласа).

У Србији постоје два стила сеоског певања, различита по старости и пореклу: старије сеоско двогласно певање и новије сеоско двогласно певање.

Старије двогласно певање је аутохтоно српско певање. Музичке особености ових напева су: нетемперовани тонски систем, мали амбитуси мелодија(до квинте), парландо-рубито ритам, секунда као доминантан сазвук. У певању двогласних песама старијег слоја учествује два или три певача од којих је један водећи (у народу за њега кажу да „води“, „починје“, „првачи“…), а остали су пратња (они „гоне“, „теже“, „иду по ње“…). Водећи певач самостално почиње, а пратња се пре или касније придружује.

У зависности од начина на који пратња изводи своју деоницу постоје два типа старијег двогласа: хетерофон двоглас и бордунски двоглас.

Хетерофонија (или секундни динарски двоглас) преовладава у западним и југо-западним деловима Србије. Препознаје се по великој међусобној зависности гласова. Они теже да певају исту мелодију, али повремено, случајно или намерно, се мимоилазе у секундном сазвучју. Гласови се при том често укрштају па горњи оде испод пратећег („усјеца“).

Бордунски двоглас је типичан за источну и југоисточну Србију. Гласови су међусобно независни, јер пратећи глас све време држи један тон (у континуитету или ритмизован) док први извија независну мелодију. Водећи глас не сече линију пратећег, али се секунда често чује када се спусти на тон изнад финалиса (који држи пратња). То се зове „развртање“.